...

Neko slavi Uskrs, neko slavi Vaskrs... A šta ko slavi u plavoptičastom studiju, saznaćemo u sredu, 01. maja u 09:00č na Drugom programu Televizije Srbije.... Kuvarica sprema specijalitet po imenu uskršnji zeka“. Osman i Borka farbaju jaja specijalnom tehnikom. Pripreme za Uskrs su u toku. Međutim, šta sa onima koji ne slave Uskrs? Koji razlozi mogu da budu? Mogu da budu veoma različiti: u Srbiji žive i ljudi koji pripadaju drugim tradicijama i religijama ili jednostavno ne slave Uskrs... ili ga slave kada je neki drugi datum, ili ga slave sasvim drugačije od onoga kako se on slavi u većini srpskih porodica. I baš o tome pevaće nam Osman i Borka, pa ćemo saznati da Englezi organizuju trku jaja niz brdo, da u Austriji svi farbaju jaja u zeleno, a da se Poljaci polivaju ili prskaju vodom. Da li je moguće da neko za Uskrs ne kucka jaja? Eto, moguće je. Čak i svi naši likovi ne slave Uskrs na način kako se slavi u većini srpskih porodica: Gospođa Ž ga je već proslavila, a da li bi Gospodin DŽ bio Gospodin DŽ da ne slavi nešto drugo? I da to drugo nije nešto najčudnije na svetu, a to je dan nošenja pižame na poslu. Posada ne zna za praznike, oni plove tragajući za znanjem i ovog puta se znanje odnosi na vevericu. Da li ste znali da zahvaljujući vevericama niknu hiljade i hiljade stabala... Veverice kriju svoje lešnike i žireve svuda po rupama i drveću da bi spremile hranu za zimu. Deo tih plodova zaborave ili izgube i kad završe na zemlji, iz njih niče novo drvo. Trik? Uvek je tu na kraju, bez brige! Budite sa nama u sredu 01. majau 09:00č na Drugom programu Televizije Srbije. O Plavoj ptici“ brinu: urednice i scenaristkinje Jelena Popadić Sumić i Dunja Petrović, reditelj Miodrag Kolarić, naši glumci: Osman Ahmed, Borka Tomović, Andrijana Oliverić, Marija Medenica i Miroslav Petrović, zatim naše scenografkinje Mira Andrejević i Tanja Ivanović, kostimografkinja Aleksandra Stošić Krstović, kompozitor Dragoljub Ilić, montažerka Nada Dodik Zildžić, muzički urednik Dobrosav Predić, dizajner tona Srđan Filipović i mnogi drugi.

3. epizoda: Mina je superheroj... Treća epizoda igrane porodične serije Mina prelazi nivoe bavi se posledicama vršnjačkog nasilja i nepromišljenih objava na društvenim mrežama i pokušava da iznedri moguća rešenja za te probleme. Kosta u stan dovodi svog druga Borisa, koji na slepoočnici ima vrlo upadljivu modricu. Budući da su je svi ukućani primetili, Boris objašnjava da je pao sa skejta. Mama i tata ne veruju u njegovu priču i pokreću istragu. Za to vreme Mina primećuje da njeni vršnjaci maltretiraju novu učenicu i suočava se sa nepoštovanjem različitosti. Kako je već navikla da joj asistent Viktor ispunjava želje, Mina poželi da postane superheroj i reši ovako ozbiljne probleme. Da li je moguće biti superheroj u ovakvim situacijama i kako? Zašto Minu boli nepravda učinjena njenoj drugarici? Kako da pomogne bratu i njegovom drugu da kažu istinu? Ovo su samo pitanja za početak, a kada pogledate epizodu do kraja, otkrićete da Viktor može da bude i vaš asistent u razmišljanju – skenirajte QR kod, poslušajte ga i razmislite o ovoj veoma važnoj temi. Mina – Tamara Nalbandian Mama Vesna – Milena Pavlović Tata Zoran – Igor Pavlović Brat Kosta – Pavle Orlić Viktor – Aleksandar Jovanović Meda Izvršni producent Redakcije školskog programa: Biljana Ivanić Producent: Dragana Bogdanović Urednik serije: Marija Tošić Dramaturg: Kristina Đuković Stručni saradnik: Gordana Mijalković Stojiljković, dečji psiholog Scenario: Nedeljko Kovačić Kostimograf: Aleksandra Aleksandrić Scenograf: Igor Bojović Kompozitor: Milan Sv. Đurđević Dizajner zvuka: Nebojša Dragićević Grafički dizajn i animacija: Bojan Krivokapić, Miloš Lemajić, Jovan Pavlović Direktor fotografije: Sima Dimitrić Montažer: Ivan Vasić Reditelj: Marko Jeftić.

Malo kome je danas poznato da je šire područje kuršumlijske opštine u davnoj prošlosti, a posebno u srednjem veku vrvelo od života i ljudskih aktivnosti. Obronci Kopaonika, obilje toplih i lekovitih izvora , a pre svega rudna bogatstva bili su zaslužni što je Srpska srednjovekovna država odavde crpela svoju ekonomsku moć.... A tamo gde je bogatstvo i napredak, tu je i ljudsko stvaralaštvo svake vrste, koje uvek nadživi svoje stvaraoce. Jedan od retkih nemih svedoka prohujalih vekova napretka, slave, potom stradanja i ropstva, ali i nepresušne vere u opstanak i ponovni uspon i procvat je i malena crkva Svetog Mine u Štavi. Enterijer crkve Svetog Mine i danas izaziva snažne emocije kod posetilaca. Niko ne očekuje da ova, spolja gledano nevelika i jednostavna crkva, svojom unutrašnjošću zaseni mnogo veće građevine tog tipa. Sve zidne površine crkve bile su oslikane živopisom. Freskama su bili ukrašeni svi zidovi i svodovi priprate, naosa i oltarskog prostora. Na žalost živopis je teško stradao. Zub vremena tokom četiri stotine godina, dim sveća, požar, razaranja i nebriga oštetili su vanredna slikarska ostvarenja. Od požara najviše su stradali gornji delovi naosa i priprate. Ipak, na osnovu onoga što je sačuvano, bez sumnje se da zaključiti da su zografi štavske crkve veoma znalački i osmišljeno na relativno malom prostoru predstavili tematski i ikonografski sadržaj. Pažljivijom analizom zidnog slikarstva crkve Svetog Mine može se zaključiti da su u pitanju bili daroviti slikari, koji su i pre oslikavanja ove crkve, već bili afirmisani u svom umetničkom radu. Iako prekriven čađu, živopis posmatrača nagoni na razmišljanje, i pobuđuje želju da se ponovo vrati s nadom da će patina vekova uskoro brižljivom rukom stručnjaka biti očišćena i da će unutrašnjost crkve, konzervirana, zasijati nekadašnjim sjajem. Neme svedoke materijalne baštine neretko prate i usmena predanja koja su opstala kroz vekove. Svojom poetikom, jezikom i poukama o dobroti, ljubavi, praštanju, ova predanja predstavljaju nematerijalno nasleđe koje će opsatati samo ako ga sadašnja generacija prenese budućoj u svoj lepoti njegove narodne naracije. Takvo je i predanje i o ktitoru štavske crkve, Vojvodi Mrkši. Najzad, malo gde, kao u Štavi, groblje oko crkve, sa mermernim nadgrobnim spomenicima, pruža nauci mogućnost praćenja kontinuiteta sahranjivanja od srednjeg veka pa sve do novijeg vremena. Ako se ima u vidu da je u pitanju najkvalitetniji beli mermer, to opet svedoči o davnašnjoj ekonomskoj moći stanovnika Štave i iskonskoj težnji ljudi za lepim. Iako se u selu Štavi broj stanovnika već decenijama neumoljivo smanjuje, novo vreme sve više dovodi i novi tip posetilaca. To su turisti koji u potrazi za kulturnim doživljajima i saznanjima u sve većem broju posećuju samo naoko malenu crkvu Svetog Mine, nedaleko od Lukovske banje. Autor: Milica Bajić Đogo Snimatelj: Dragan Živić.

U borbama i povlačenju preko Albanije, krajem 1915. i početkom 1916. godine, Srbija je izgubila 77.455 vojnika i oko 140.000 civila.... Brojevi nemaju lica – služe opisu, utvrđivanju razmera i poređenju. A lica – ljudi sa imenom i prezimenom, sa porodicama koje su ostale da čekaju njihov povratak, oni su ostali na bojištima i duž albanskih puteva i bespuća. Sveštenočuvar srpskih ratničkih grobalja, prota Lazar Matijević je, 1926. godine, tadašnjem ministru vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, podneo izveštaj o stanju i grobova u Albaniji, a posle putovanja od Skadra do Valone i na osnovu podataka od Kruje i Đunisa do Korče. Nadao se da će kraljevina dostojno obeležiti ta mesta stradanja svog naroda, i zapisao da je u Albaniji sahranjeno oko 40.000 Srba, a da je stanje njihovih grobova više nego poražavajuće – nigde se nijedan grob ne poznaje, niti ima ma kakvog vidnog obeležja. Tako je bilo pre 97 godina. Sada – ni traga tragu… A mi smo ipak tragali. Od Skadra, do Valone. Za mestima gde su se mogli naslutiti poslednji izdisaji junaka koji su umirali od gladi, bolesti i zime. Oni koje su porodice godinama, uporno čekale i kraj seoskih puteva podizale spomenike – kao znamenja, kao putokaze, kao dokaz da su postojali, njihovi najmiliji čije su kosti zauvek ostale rasute širom Albanije. Urednik serijala: Jelena Božović Snimatelj: Duško Perić Montaža: Goran Damljanović.

U desetogodišnjoj borbi sa variolom koja je ujedinila čitav svet, jugoslovenska epidemija '72. godine zapamćena je kao jedno od najstrašnijih i najinspirativnijih poglavlja.... Još jedno proleće je medicinski triler rekonstruisan od 50 godina starih arhivskih snimaka, a događa se u proleće 1972. godine, kada je smrtonosni virus variole unet u Jugoslaviju s bazara u Iraku. Zaraza se širila celih mesec dana pre nego što je otkrivena na Kosovu, dok se u beogradskim bolnicama broj zaraženih neprimećeno uvećavaoi prvi pacijenti počeli su da umiru. Velike boginje su najsmrtonosnija bolest u ljudskoj istoriji koja je ubila skoro 500 miliona ljudi samo u 20. veku. I dan danas, variola vera, ili velike boginje, jedini je smrtonosni virus koji je čovek uspeo da iskoreni, što se smatra jednim od najvećih dostignuća naše civilizacije. U priči o desetogodišnjoj borbi sa variolom koja je ujedinila čitav svet, jugoslovenska epidemija se i danas pamti kao jedno od najstrašnijih i najinspirativnijih poglavlja. To je bila poslednja epidemija variole u Evropi. Film Mladena Kovačevića Još jedno proleće imao je svetsku premijeru u Karlovim Varima, bio prikazan na brojnim festivalima, između ostalog na Doclisboa u Portugalu, DeiPopoli u Italiji, na Sarajevo Film Festivalu, i na prestižnom Filmskom festivalu u Roterdamu. Prošle godine otvorio je domaći Beldocs.

...